U Buenos Aires smo stigli nakon 4 dana puta. Umalo da ostanemo jos neko vreme u Peruu jer je put izmedju Puna i Tacne, grada na jedinom prelazu iz Perua u Chile, bio u prekidu zbog blokada, tako da smo morali idemo zaobilaznim putem. To i nije bilo toliko lose jer smo prolazili pored okeanske obale koja je prelepa. Dugacke plaze sa velikim talasima (ipak je tamo bila zima :)) i stenama koje vire iz vode u blizini obale. Jednom recju nezaboravno. :) U Chile smo stigli gotovo u isto vreme kao sto bi stigli i da nismo kruzili, paradoks Juzne Amerike. Na granici nas je pozdravio carinik koji je kada je video pasose sa smeskom rekao: "Jugoslavija, a? Dobro jutro!" :D Ispostavilo se da je covekov deda iz Hrvatske i da su te dve reci jedino sto zna da kaze na srpskohrvatskom. :)

Cudan je osecaj kada se iz Perua udje u Chile. Kao da ste iz sredjeg veka usli u moderno doba. Nekako imate osecaj kao da ste izasli iz mraka u svetlo. Peru, koliko god bio lep, je dosta mracna zemlja. Ne zbog kolicine sunceve svetlosti, koje ima u izobilju :), vec zbog cinjenice da su i dalje skroz okrenuti svojoj istoriji (mozda je to zbog turizma jer, ipak, od toga zive). A i zbog toga sto su totalno zaslepljeni religijom. Normalan je prizor da ujutru videte celu skolu kako paradira iza plasticne statue Marije i peva religijske pesme. Prilicno scary.

Chile i Argentina su nesto sasvim drugo. Moderne zemlje sa modernim shvatanjima. Ne bih da ispadnem rasista, ali ove zemlje imaju minoran broj indijanaca u odnosu na Peru (gotovo da ih nema), tako da je to verovatno razlog.

Grad u Chileu na granici sa Peruom se zove Arica, svetski poznati surf centar. Nedelju dana pre naseg dolaska se odigrao surfing svetski kup, ili tako nesto. :) Voda je bila isuvise hladna za kupanje, ali savrsena za setanje bosih nogu po prelepoj plazi. Plaza je toliko duga da ni nakon 2 sata nismo uspeli da stignemo do kraja. :) Nazalost, riknula mi je baterija na foto aparatu tako da nisam mogao da slikam ogromne pelikane kako se brckaju u plicaku. :)

Od Arice do Santiago de Chilea, glavnog grada Chilea i grada odakle krecu autobusi ka Argentini, morali smo putovati preko 30 sati. Pejzaz je u pocetku bio zaista fascinantan, prolazi se kroz primorske (ili priokeanske? :)) gradove sa ogromnim prelepim plazama, ali nakon nekog vremena skrene se ka kontinentalnom delu zemlje i jedina stvar koja tu moze da se vidi su pustinje. Ne bas mnogo interesantno, priznacete. :) Inace, sasvim je normalno da dok se vozite kroz neki grad prodjete pored parka koji se zove Croacia, ili da u grbu nekog lanca brze hrane vidite sahovnicu. :) Juzni deo Juzne Amerike, pogotovo Patagonija (juzni deo Chilea i Argentine) je krajem drugog svetskog rata preplavljen nemcima i njihovom saveznicima koji su tu pobegli iz straha od odmazde, tako da postoje sela gde se prica iskljucivo hrvatski. :)

Iz Santiaga smo krenuli za Mendozu, Argentina. Morali smo ponovo preci preko Anda i pitali smo se kako ce biti ovog puta, da li ce nam velike visine na kojima smo bili u Peruu do pre par dana pomoci da ovog puta ne osetimo tegobe. Ispostavilo se da aklimatizacija na visini od 4000 metara traje duze od 4 dana tako da nismo osetili ama bas nista. :)

Odmah nakon dolaska u Mendozu seli smo u bus za Buenos Aires, a o tome vise u sledecem postu. :)

Put preko Anda je do sada bio najtezi deo puta. Ne samo zbog visine vec i zbog hladnoce. Morali smo da se uvijemo u vrece za spavanje kako bi se barem malo ugrejali (Alitalijino cebe nije pomagalo :)). Andi su najcudnija planina koju sam ikada video. Pored toga sto je totalno gola poput pustinje (a sa gomilom kaktusa za koje nisam ni znao da rastu na tako velikim visinama i izgleda tako)...



Na visini od preko 5.000 metara nema snega!



A onda skoro na samom vrhu naidjete na visoravan koja umesto trave ima sta? So!





I naravno, ljude koji eksploatisu tu so.



Nakon tog mucnog dela, stigli smo do Perua (o Chileu nemam mnogo sta da kazem, ruzna zemlja :)). Prvi utisak o Peruu: "O, ne! Opet pustinja!". Ali ovog puta je vise u Grand Canyon fazonu.





Nakon cega je nastupila pustinja u Sahara fazonu.





I onda konacno nesto sto izgleda normalno. Predivni visoki vulkani iznad Arequipa-e. I konacno sneg na visini. :)



Arequipe-a, grad od preko 750.000 stanovnika ima predivan trg u centru grada (da li sam pomenuo da u Peruu svaki grad u centru ima trg koji se zove Plaza de Armas?) sa fantasticnom katedralom preko puta trga.



Za sada mi Peru izgleda mnogo lepse od Argentine. Nekako kao da ima dublju kulturu i korene. Moguce da je to zbog velikog broja indijanaca, naslednika Inka, ali ova zemlja zaista odise necim misticnim.

Vodopadi u svoj njihovoj snazi. Iako ovo nije najveci vodopad na reci Iguazu deluje veoma mocno, a tako se i cuje. :)



Pogled sa brazilske strane. Ovo je samo jedan deo, otprilike jedna petina svih vodopada.



Jos malo prirodnih lepota sa brazilske strane. :-p



Tipican amazonski crvic. :)

sa vodopada.











Inace, danas smo stigli u Peru. Usli smo na jedvite jade jer su na granici mislili da nam je potrebna viza pa su nas za malo vratili u Cile. Nesporazum je bio u tome sto u pasosima pise da dolazimo iz Jugoslavije a na njihovom spisku zemalja kojima nije potrebna viza se nalazi samo Servia y Montenegro. Pustili su nas jedino zahvaljujuci nasoj prijateljici Ursuli. Peruanki koju smo upoznali u autobusu iz Salte (Arg.) do Arice (Cile). Autobus se penje do visine od preko 5.000 metara. Ne samo sto je poprilicno hladno nego se zbog smanjenog pritiska javlja i visinka bolest sto nije nimalo prijatno. Naprotiv, cini vam se da vas svaki delic tela boli a zglobove ne mozete ni da istegnete od neprijatnog bola.

Na granici sa Cileom su nas detaljno pretresli i sve sto je makar i licilo na nesto zivotinjskog porekla nam je oduzeto, ukljucujuci i neki suvenir na kome je bilo perja. Nismo videli puno od Cilea jer smo putovali nocu, ali po onome sto smo mogli da vidimo to je izgleda jedna mnogo ruzna zemlja. :) Isto vazi i za deo Peru od Anda ka moru. Sve same pustare.

Trenutno smo u Arequipa-i. Gradu koji lezi ispod tri ogromna vulkana cije su kupole obavijene snegom i ledom. Nezaboravan prizor. Malo smo skrenuli sa puta ali nam je bio potreban odmor. A i Arequipa, koja se nalazi na 2.500 metara nadmorske visine sluzi kao super aklimatizacija za jezero Titikaku (4.500m) i Cuzco (3.500m), odnosno Machu Picchu (3.000m).

I tako... Odosmo da razgledamo grad pa se cujemo uskoro. :)

...da vam zagolica mastu dok ne stignu ostale. :)