Ustvari, sada malo o tome kako smo putovali za Argentinu...
E pa eto, krenusmo mi iz Beograda tog petka popodne. I bio je to moj prvi let. Verovatno zvuci smesno ali za nekog ko ceo zivot sanja da leti a to prvi put dozivi sa 27 godina to je bio jedan od uzbudljivijih trenutaka u mom zivotu. Gledajuci sa strane, onako "prostackim" ocima tu i nema niceg posebnog, minijaturne zgradice, brazde obradjene zemlje, nepregledni oblaci.... i tome sl. i sve to naravno brzo dosadi. Ali kad sam videla ona zakrilca na krilu kako se obrcu, kada sam se zagledala u one spojeve ne krilu... setila sam se zasto zelim da pravim avione. Tada me je obuzelo neko bezvezno osecanje stida sto sam sebi dozvolila da zaboravim sve svoje snove. Izgleda da je trebalo da odletim na drugi kontinent da bih se setila sta ja to zaista zelim....
Elem, nije bas sve bilo tako crno i pateticno, naprotiv tu je bio moj dragi slatki Miljan da i one "prostacke" trenutke ucini slatkim i romanticnim :)))))
Eh, a kad smo kod tih "prostackih" trenutaka, Buenos Aires izgleda zaista velicanstveno kada ga posmatrate nocu sa visine od nekih 1000 m. Taj velicanstveni prizor ispod nas i njemu odgovarajuci romanticni trenutak izmedju nas :) je remetila glupa alergija koju sam dobila zbog loseg kvaliteta "recikliranog" vazduha u avionu. Ali dobro, to je bar dokazalo Miljanu ljubav prema meni ;), da budem iskrena ja sebe posle onog prizora nebih pozelela vise da poljubim :)))
Toliko o tom putu od mene.. nadam se da obozavaoce Miljanovog bloga nisam udavila...
mada davicu vas i dalje u narednih mesec dana...
Marica