U Buenos Aires smo stigli nakon 4 dana puta. Umalo da ostanemo jos neko vreme u Peruu jer je put izmedju Puna i Tacne, grada na jedinom prelazu iz Perua u Chile, bio u prekidu zbog blokada, tako da smo morali idemo zaobilaznim putem. To i nije bilo toliko lose jer smo prolazili pored okeanske obale koja je prelepa. Dugacke plaze sa velikim talasima (ipak je tamo bila zima :)) i stenama koje vire iz vode u blizini obale. Jednom recju nezaboravno. :) U Chile smo stigli gotovo u isto vreme kao sto bi stigli i da nismo kruzili, paradoks Juzne Amerike. Na granici nas je pozdravio carinik koji je kada je video pasose sa smeskom rekao: "Jugoslavija, a? Dobro jutro!" :D Ispostavilo se da je covekov deda iz Hrvatske i da su te dve reci jedino sto zna da kaze na srpskohrvatskom. :)

Cudan je osecaj kada se iz Perua udje u Chile. Kao da ste iz sredjeg veka usli u moderno doba. Nekako imate osecaj kao da ste izasli iz mraka u svetlo. Peru, koliko god bio lep, je dosta mracna zemlja. Ne zbog kolicine sunceve svetlosti, koje ima u izobilju :), vec zbog cinjenice da su i dalje skroz okrenuti svojoj istoriji (mozda je to zbog turizma jer, ipak, od toga zive). A i zbog toga sto su totalno zaslepljeni religijom. Normalan je prizor da ujutru videte celu skolu kako paradira iza plasticne statue Marije i peva religijske pesme. Prilicno scary.

Chile i Argentina su nesto sasvim drugo. Moderne zemlje sa modernim shvatanjima. Ne bih da ispadnem rasista, ali ove zemlje imaju minoran broj indijanaca u odnosu na Peru (gotovo da ih nema), tako da je to verovatno razlog.

Grad u Chileu na granici sa Peruom se zove Arica, svetski poznati surf centar. Nedelju dana pre naseg dolaska se odigrao surfing svetski kup, ili tako nesto. :) Voda je bila isuvise hladna za kupanje, ali savrsena za setanje bosih nogu po prelepoj plazi. Plaza je toliko duga da ni nakon 2 sata nismo uspeli da stignemo do kraja. :) Nazalost, riknula mi je baterija na foto aparatu tako da nisam mogao da slikam ogromne pelikane kako se brckaju u plicaku. :)

Od Arice do Santiago de Chilea, glavnog grada Chilea i grada odakle krecu autobusi ka Argentini, morali smo putovati preko 30 sati. Pejzaz je u pocetku bio zaista fascinantan, prolazi se kroz primorske (ili priokeanske? :)) gradove sa ogromnim prelepim plazama, ali nakon nekog vremena skrene se ka kontinentalnom delu zemlje i jedina stvar koja tu moze da se vidi su pustinje. Ne bas mnogo interesantno, priznacete. :) Inace, sasvim je normalno da dok se vozite kroz neki grad prodjete pored parka koji se zove Croacia, ili da u grbu nekog lanca brze hrane vidite sahovnicu. :) Juzni deo Juzne Amerike, pogotovo Patagonija (juzni deo Chilea i Argentine) je krajem drugog svetskog rata preplavljen nemcima i njihovom saveznicima koji su tu pobegli iz straha od odmazde, tako da postoje sela gde se prica iskljucivo hrvatski. :)

Iz Santiaga smo krenuli za Mendozu, Argentina. Morali smo ponovo preci preko Anda i pitali smo se kako ce biti ovog puta, da li ce nam velike visine na kojima smo bili u Peruu do pre par dana pomoci da ovog puta ne osetimo tegobe. Ispostavilo se da aklimatizacija na visini od 4000 metara traje duze od 4 dana tako da nismo osetili ama bas nista. :)

Odmah nakon dolaska u Mendozu seli smo u bus za Buenos Aires, a o tome vise u sledecem postu. :)