U Buenos Aires smo stigli nakon 4 dana puta. Umalo da ostanemo jos neko vreme u Peruu jer je put izmedju Puna i Tacne, grada na jedinom prelazu iz Perua u Chile, bio u prekidu zbog blokada, tako da smo morali idemo zaobilaznim putem. To i nije bilo toliko lose jer smo prolazili pored okeanske obale koja je prelepa. Dugacke plaze sa velikim talasima (ipak je tamo bila zima :)) i stenama koje vire iz vode u blizini obale. Jednom recju nezaboravno. :) U Chile smo stigli gotovo u isto vreme kao sto bi stigli i da nismo kruzili, paradoks Juzne Amerike. Na granici nas je pozdravio carinik koji je kada je video pasose sa smeskom rekao: "Jugoslavija, a? Dobro jutro!" :D Ispostavilo se da je covekov deda iz Hrvatske i da su te dve reci jedino sto zna da kaze na srpskohrvatskom. :)

Cudan je osecaj kada se iz Perua udje u Chile. Kao da ste iz sredjeg veka usli u moderno doba. Nekako imate osecaj kao da ste izasli iz mraka u svetlo. Peru, koliko god bio lep, je dosta mracna zemlja. Ne zbog kolicine sunceve svetlosti, koje ima u izobilju :), vec zbog cinjenice da su i dalje skroz okrenuti svojoj istoriji (mozda je to zbog turizma jer, ipak, od toga zive). A i zbog toga sto su totalno zaslepljeni religijom. Normalan je prizor da ujutru videte celu skolu kako paradira iza plasticne statue Marije i peva religijske pesme. Prilicno scary.

Chile i Argentina su nesto sasvim drugo. Moderne zemlje sa modernim shvatanjima. Ne bih da ispadnem rasista, ali ove zemlje imaju minoran broj indijanaca u odnosu na Peru (gotovo da ih nema), tako da je to verovatno razlog.

Grad u Chileu na granici sa Peruom se zove Arica, svetski poznati surf centar. Nedelju dana pre naseg dolaska se odigrao surfing svetski kup, ili tako nesto. :) Voda je bila isuvise hladna za kupanje, ali savrsena za setanje bosih nogu po prelepoj plazi. Plaza je toliko duga da ni nakon 2 sata nismo uspeli da stignemo do kraja. :) Nazalost, riknula mi je baterija na foto aparatu tako da nisam mogao da slikam ogromne pelikane kako se brckaju u plicaku. :)

Od Arice do Santiago de Chilea, glavnog grada Chilea i grada odakle krecu autobusi ka Argentini, morali smo putovati preko 30 sati. Pejzaz je u pocetku bio zaista fascinantan, prolazi se kroz primorske (ili priokeanske? :)) gradove sa ogromnim prelepim plazama, ali nakon nekog vremena skrene se ka kontinentalnom delu zemlje i jedina stvar koja tu moze da se vidi su pustinje. Ne bas mnogo interesantno, priznacete. :) Inace, sasvim je normalno da dok se vozite kroz neki grad prodjete pored parka koji se zove Croacia, ili da u grbu nekog lanca brze hrane vidite sahovnicu. :) Juzni deo Juzne Amerike, pogotovo Patagonija (juzni deo Chilea i Argentine) je krajem drugog svetskog rata preplavljen nemcima i njihovom saveznicima koji su tu pobegli iz straha od odmazde, tako da postoje sela gde se prica iskljucivo hrvatski. :)

Iz Santiaga smo krenuli za Mendozu, Argentina. Morali smo ponovo preci preko Anda i pitali smo se kako ce biti ovog puta, da li ce nam velike visine na kojima smo bili u Peruu do pre par dana pomoci da ovog puta ne osetimo tegobe. Ispostavilo se da aklimatizacija na visini od 4000 metara traje duze od 4 dana tako da nismo osetili ama bas nista. :)

Odmah nakon dolaska u Mendozu seli smo u bus za Buenos Aires, a o tome vise u sledecem postu. :)

Pored plutajucih ostrva obisli smo i dva "obicna":), Taquile i Amantani. Na ovim ostrvima zive Aymara indijanci. Oni pricaju Aymara jezikom a kako su do skoro stnovnici ovih ostrva odbijali svaki kontak sa modernom civilizacijom stariji stanovnici ostrva cak ni ne znaju spanski. Na Amantani ostrvu smo prespavali u kuci dodeljene nam indijanske porodice :). Tamo su sve porodice izuzetno siromasne, ali su ljudi izuzetno prijatni i gostoprimljivi. Obicno imaju zasebnu "kucicu" u kojoj se nalazi ognjiste, gde spremaju hranu i rucavaju. U "glavnoj" kuci im se nalaze ostave u prizemlju i spavace sobe na spratu, wc je naravno poljski. Sve je izuzetno skromno i prilicno zapusteno i prljavo. Nasi domacini su posedovali samo par ovaca i jedno magare, lokalni burzuji verovatno imaju i krave i svinje :)). Domacini su imali i slatku bebicu koja nas je zabavljala ta dva dana :).









Zalazak sunca posmatran sa vrha ostrva, na kome se naravno nalazi hram bogu Sunca, izgleda fantasticno.



Uvece su organizovali igranku. Naravno za igranku vas okite svojom narodnom nosnjom i celo vece vas "teraju" da igrate uz njihovu tradicionalnu muziku:). Sama igra nije preterano komplikovana a muzika je slicna onoj koju ste mogli da slusate u Knez Mihajlovoj (Da li je neko skoro video one indijance sto su svirali?).





Na zurci smo inace upoznali dve simpaticne sestre iz Slovenije, Petru i Polunu sto nas je izuzetno obradovalo. Konacno smo mogli da se sa nekim ispricamo na srpskom :). Skroz je cudan osecaj kada ste sami u tako dalekoj zemlji, oko vas nedeljama samo stranci i onda konacno neko kome ste relativno bliski. A onda te ljude dozivljavate kao da su vam najblizi rod. Nismo se skoro nekome toliko obradovali kao njima dvema kada smo ih upoznali :). Ulepsale su zavrsetak naseg putovanja po Peruu. Inace ljudi na ostrvu Amatani su uzasno niski. Sin ove bakice je jedva bio malo veci od nje.



Nakon ostrva Amatani krenuli smo ka ostrvu Taquile. Stanovnici ovog ostrva su jos vise izolovaniji od stanovnika Amatani ostrva. Zive na ostrvu u svojoj zajednici i zene se iskljucivo sa pripadnicima zajednice. Gradonacelik ostrva se bira jednom u godinu dana i to sistemom rotacije. Imaju i zanimljivu narodnu nosnju koju nose i dan danas. Recimo na ovim slikama dole se tacno mogu razlikovati ozenjeni muskaraci od neozenjenih. Neozenjeni muskarci nose kapu koja je do pola bela. :) Takodje, zenjeni muskarci nose i torbicu sa kokom koju zvacu po ceo dan.





Pogled sa ostrva na jezero je neverovatan. Zbog visine i cistog vazduha boja jezera je fantasticno plava. U nekim trenucima se cini da posmatrate more a ne jezero. :)

Da ne bi ova prica o nasem putovanju ostala bez kraja, "pomucicemo" se da napisemo jos par postova :). Prvi post posveticemo delu naseg dvodnevnog boravka na predivnom jezeru Titikaka, indijanci ga zovu Titikhala.



Jezero se nalazi na granici izmedju Perua i Bolivije. To je inace najvece plovno jezero na ovako velikoj visini, (3856m). Na Peruanskoj obali jezera nalazi se grad Puno. U njemu smo se odmarali par dana pre obilaska jezera. Povrsina jezera je oko 8000 kvadratnih metara i u njemo se nalazi preko 30 ostrva. Najveca dubina jezera je 280m ali je uglavnom dubina oko 3-4 metara. Tokom plovidbe smo uglavnom mogli da vidimo dno. Ovo jezero se inace smatra kolevkom Inka civilizacije jer se tu rodio prvi Inka, Manko Qhapaq, oko 1200. godine.

Jedna od najvecih atrakcija na jezeru su plutajuca ostrva. Ova ostrva su nastala preplitanjem isusenog korenja biljaka koje lice na nasu trsku i rastu svuda po jezeru.





Ova biljka raste u plicim delovima jezera. Njeno stablo se sastoji iz dva dela. Deo koji je pod vodom je jestiv i bele je boje, zeleni deo biljke koji je iznad vode posle nekog vremena se sasusi i pozuti. Korenje biljke "lebdi" u vodi. Kada se ispreplece korenje vise biljaka one obrazuju nesto nalik busenu zemlje. To "busenje" se siri vremenom obrazujuci plutajuce ostrvo. Domoroci na ta prirodna ostrva slazu nove slojeve sasusenih delova ove biljke. Od ove susene biljke oni prave i camce i svoje kuce.



Ostrva se posebnim kolcima pricvrscuju za dno jezera da ne bi otplutala tokom jake struje (ili kako rece vodic "Da ne bi zaspali u Peruu a probudili se u Boliviji" :)). Nasi prvi koraci po ostrvu su bili dosta nestabilni jer vam noge propadaju u trsku, ali smo se brzo navikli. Na nekim delovima ostrva koji nisu dobro odrzavani noge vam propadnu i do 20ak centimetra sto i nije bas lep osecaj. :))



Stanovnici ostrva su uglavno indijanci koji su pobegli na jezero pod naletom Inka i tamo ostali do danas. Na ostrvu zive i uzgajaju raznu zivinu. A u okviru ostrva imaju i male ribnjake. Na jednom od ostrva postoji i skola za tamosnju decu.





Mnogi tvrde da su danas Uros ostrva previse iskomercijalizovana i iskvarena sa svim sto veliki turizam donosi, ali mi ne mislimo tako. Jedina stvar koja odskace od cele slike koja se nije menjala vekovima su solarni kolektori koji stanovnicima ostrva omogucavaju da uzivaju u luksuzima moderne civilizacije. Neki cak imaju i televizor! Prica se da neka kuca na jednom od ostrva ima i internet ali to nismo bili u mogucnosti da to proverimo. :) Ali nama, kao velikim ljubiteljima staforda, ovaj mali simpaticni stenac nije mogao da promakne. :)



Nakon nekih sat vremena na plutajucim ostrvima krenuli smo ka pravim ostrvima. Zahvaljujuci iskusnoj posadi naseg brodica vesto smo izbegli policijske patrole kako bi mogli da sedimo na krovu broda, sto je inace zabranjeno. :)



Tu bi kontinued... :)

...nase druzenje se polako blizi kraju. Danas idemo nazad za Argentinu gde cemo provesti par dana odmarajuci se u Buenos Airesu. :) Danas smo zavrsili turu po ostrvima na peruanskoj strani jezera Titikhala (kako indijanci zovu ovo jezero :)) ali nemamo vremena da pisemo. Vise o tome kada stignemo u Argentinu za 2-3 dana.

Pozdrav. :)

Kad smo planirali ovaj nas odmor prvobitno smo imali nameru da putujemo samo po Argentini. Naravno nije nam trebalo dugo vremena da shvatimo da ne mozemo otici do Juzne Amerike i tek tako zaobici Machu Picchu. Ovo mesto je zaista magicno, ni slike a ni sva ova prica nece moci da vam docara caroliju koja ga okruzuje.
Machu Picchu je poslednji otkriveni Inka grad. Pronasao ga je americki istoricar Hiram Bingham 1911. godine trazeci izgubljeni grad Vilcabambu. Grad je gotovo u celosti ocuvan. Naravno u njemu necete naci nista sem zidova gradjevina koje su pravile Inke, ali su ti zidovi u svojoj orginalnoj velicini. Sve terase koje su koristili za zemljoradnju kao i sistemi za navodnjavanje i mnogobrojne cesme su ocuvane u celosti. Postoji cak i nekoliko "restauriranih" kuca. Orginalne gradjevine na kojima je samo podignut slameni krov. Iste ovakve kuce mozete i danas videti u nekim delovima Perua. Postoje razliceite teorije o tome kada je i kako podignut grad. Meni se licno najvise svidela ona po kojoj je grad podignut zapravo posle dolaska Spanaca, u njega su Inke dosle bezeci pred osvajacima.
Samo mesto na kome se grad nalazi je fascinantno. Zapravo grad se nalazi na visoravni, okruzen planinama sa svih strana. I na okolnim planinama postoje ostaci nekadasnjih naseljenih mesta.

Pogled na Machu Picchu sa jedne od terasa.







Pogled na Machu Picchu sa njegovim jedinim stanovnicima. :)



Hram sunca. Jedina ovalna zgrada u celom kompleksu. I osim za verske svrhe sluzila je i za astronomska istrazivanja.



Deo grada u kome se nalazio zatvor. Ova prirodna stena ima oblik rasirenih kondorovih krila. Ispod nje se nalazi i kondorova glava isklesana u kamenu.



U neposrednoj blizini Machu Picchu-a nalazi se vrh Wayna Picchu (To je ona visoka planina na slikama). Na nju se mozete popeti orginalnim Inka "stepenicama" koje su na pojedinim delovima izuzetno strme (morali smo da se koristimo rukama pri penjanju). Staza je izuzetno naporna, trebalo nam je oko sat ili sat i po da se popnemo do vrha. Dok smo se penjali sretali smo ljude koji su se vracali sa vrha i svi redom su nas lagali kako nema jos mnogo :). Cela staza je okruzena bujnim rastinjem koje pravi "debelu" hladovinu tako da je to donekle olaksavalo penjanje. Sve nase "muke" su se isplatile kada smo se popeli na vrh. Imali smo utisak da stojimo na vrhu sveta :). (Mogu da zamislim kako se osecaju oni koji se popnu na Mont Everest). Oko nas predivne planine sa svih strana. Iznad nas samo nebo. Predivan pogled na sve strane i konacno disete punim plucima. Osecaj je zaista predivan. A kad se spustite ponovo u Machu Picchu vise ne osecate noge, ne osecate ruke, gladni ste, zedni, mokri od znoja i presrecni, prezadovoljni i ispunjeni ogromnom energijom :). Da nemamo usi verovatno bi nam se krajevi usana doticali na temenu - toliki nam je kez bio :). Imate osecaj potpune srece :))).

Ovako Machu Picchu izgleda sa vrha Wayna Picchu-a.



Ovaj soko ili sta je vec :) je bio na samom vrhu i rado se hranio iz nasih ruku. :) Iza njega se vidi Machu Picchu.



I za kraj najbolje. :)



Marica